Мит о Великом потопу

Potop

Митологија примитивног човека, односно скуп утисака и осећања преточених у приповедања о неким чудесним бићима, судбоносним прецима или пореклу разних појава, везивала се првенствено за природу и оживљавање свега што у њој постоји. У времену пре веровања у богове и њихова људска обличја, прачовек је креирао митско cтваралаштво, које у свом чудесном облику чува успомену на давне, можда истините догађаје. Тако је настао и општеприхваћен мит о потопу који, не само да карактерише најранија предања многих народа, већ и обједињује различите национале културе и враћа нас на сами постанак људског рода. Поред нама најпознатијег старозаветног потопа, овај мотив страдања јавља се у сумерско-вавилонској и грчкој књижевности, египатским светим књигама, индијским саснкритским текстовима и предањима народа америчког тла.

Било да се обратите сумерској, јудејско-хришћанској, или некој другој варијанти, поред одређених иновација и различитих детаља, уочићете идентичну основу и главне црте мита о потопу. Овај древни мит приповеда, пре свега, о страдању човечанства и поновном рађању истог. У основи његовој је уништење свега што постоји Божјом вољом и, на неки начин, повратак Хаосу, односно Мраку, који је владао пре постанка свега – враћање света у преткосмичко стање. У Старом завету, створивши људе по свом обличју, као добра и богобојажљива отелотворења, Бог је, видевши људско зло и поквареност, решио да очисти земљу од свих зала и човекове рђавости:

−И Господ видећи да је неваљалство људско велико на земљи, и да су све мисли срца њиховог свугда само зле, покаја се Господ што је створио човека на земљи, и би му жао у срцу.[1]

Циљ је да се истреби рђави народ, који се отргао Божјој вољи, прекршио Његове законе и одао се греху. Сам тај чин уништења нечистог нас подсећа на древна предања стварања света, где се нови живот може створити само ако се земља очисти од грехова снагом воде, која је симбол светог и чистог. На тој светој земљи остаће само неколицина изабраних људи, достојних Божјој креацији, да у складу са светим законима створе ново човечанство.То ће бити човечанство богобојажљивих и добрих људи, живота у складу са чистотом Бога, али и нових договора и могућности. То нас доводи до битног контраста са мотивом потопа у сумерском  Епу о Гилгамешу, где су богови такође изазвали потоп са истим циљем, али не из истих разлога. У овом епу бог Енлил, гневан на људе зато што превише  “праве дреку” и пркосе боговима, шаље потоп како би истребио све, без изузетка. Овде је потоп само последња од несрећа које богови шаљу да униште људе, после куге и суше. Међутим, бог морских дубина и дубина мудрости Еа, јавља свом миљенику Утнапиштиму да сагради брод и спасе се сигурне смрти:

−Сине Убар-Туту, остави кућу, сагради барку,

Обиље презри, за живот брини,

Богатство презри, спасавај душу![2]

За разлику од Ное, кога је Господ изабрао да преживи потоп и настави људску расу због своје побожности и верности Свевишњем, Утнапиштима је Еа изабрао да преживи само зато што је био његов миљеник. Он није приказан као побожан и богобојажљив владар, нити се посебно издвајао од осталих смртника. Мотив о помиловању верног и достојног Божјег слуге јавља се само у акадској Приповести о потопу, где је као такав преживео Зиусудра, а касније и у старозаветном лику Ное. Дакле, у свакој од постојећих верзија потопа, постоји смртник изабран од стране богова, који опстаје и на коме је задатак да настави и обнови човечанство. У грчком миту на ову тему јавља се Деукалион, владар Фтије, који исто преживи потоп, који је Зевс послао на земљу, не би ли уништио људе због људождерства и гнусности. Деукалиона је упозорио брат Титан Прометеј, а овај је саградио чун и испловио са женом Пиром. Сличан пример срећемо у индијској верзији потопа, у коме су главног лика Ваивасвату Мануа, спасиле рибе од страшне бујице, или у астечком миту о Пет сунаца, где је један од богова спасио мушкарца и жену од потапања које је послао Нахуи Атла (сунце-вода) на земљу. Задатак који изабрани добија је, поред градње чамца, барке, дрвеног сплава, или сандука (код Деуклиона), спас по једне од сваке животињске врсте. Тако поступа библијски Ное, Индијац Ману и јунак млађе варијанте сумерског епа о потопу, Ксисутрос. Трајање потопа је различито, у зависности од мита: У Старом завету то је четрдесет дана и ноћи, у старогрчком миту девет, у сумерском епу седам, а у акадској верзији шест дана и ноћи.У низу упозорених и спасених од невоље стално фигурирају две особе – мушкарац и жена као преживели: Ное са породицом, Даеуклион и Пира…Ово подударање говори о самом значењу потопа, чији је површински циљ страдање и прочишћење, а примарни и крајњи нада за нови живот и продужење врсте. Трагично урушавање космоса и његов повратак у равнотежу. Након завршетка потопа, брод се насукава на планинске врхове који су се први појавили изнад воде:

−Брод се зауставио на планини Нацир. Планина Нацир је зауставила брод, не да му да се љуља…

То су различите планине у различитим верзијама, као Арарат, Етна, Атос или Ортрија. Мотив голуба са маслиновим листом у кљуну је општепознат, као симбол живота који се ствара и времена које лечи све недаће. Преживели добијају заповест да се размножавају и створе нову цивилизацију, како поступа Ное, Деуклион и Пира бацају камење за собом које оживљава, док Ману добија дружбеницу.

To нас доводи до кључог завршетка катаклизмичног потопа, који обећава човеку нови живот, нову шансу да исправи грешке из прошлости, и као најбитније, свети договор између Бога као градитеља свега и човека као покајника. Дуга као симбол вечног завета Бога и човека, да вечно подсећа на почињен грех, страшну казну, покајање и опроштај као другу шансу.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

[1] Стари завет, Прва књига Мојсијева (Постање 6, 6-7)

[2]Еп о Гилгамешу (табла 11, 24-26),  Драганић, Београд, 2006.